У мојим првим предесетим сам бијо убјеђен да треба свако јутро устати и ићи у сусрет сунчевим зрацима да те они обдаре и нахране како би јутарњом свијетлошћу љепше свој дан находијо. Чак кад су ти зраци и сами били скривени неком маглуштином, моја унутрашња лампа би ме наводила на мој дневни путељак и њиме бу корачао у потрази за том златном бојом сунца или мјесеца.
По неки пут би ме неки познаник сретао на том мом путу и питао ме како сам, гдје сам то кренуо, како ме ноге служе и кад сам то мислио да се опет вратим у загрљај сунчаних зрака. Мени би то изгледало позитивно да осјетим како то и други људи на мом путу траже златну свијетлост у овом нашем малом окружењу. Вапај за новим погледима је моћан за све људе значи.
Сад корачам са више жеље и наде да сусретнем оне свијетлице из млађих дана које сам пресретао онако изненада и од ниховог сусрета стварао себи неки искрени доживљај. Некад се тај мали зрачак опет помијеша и са кишом и са ведрином мјесечине али ме увијем заносно мами у свој загрљај. Фино ми некако то дође да погледам са прозора на крају дана и угледам боју која ће ме сутра опет одвући у високе планине мог окружења. Дивота је кад у том зрачку препознаш врлину свога путовања.
